Записи у књигама, писани руком њеног власника или (не)суђеног читаоца

Једна од ствари коју много волим кад је позајмљивање књига из библиотеке у питању – записи које су руком оставили људи пре мене на њиховим страницама. Не мислим на бахато жрвљање, подвлачење, дописивање текста који прекрива основни текст књиге или га толико нарушава да је читање отежано. Више на оне интимне записе, посвете и слично, као код књига које су, претпостављам, првобитно биле дар пријатељу, а затим неким стицајем околности дар библиотеци.
У једној књизи, не сећам се више која је била, али свакако нека у којој не бих претпоставила да би могао да се нађе такав запис, затекла сам на маргини као неки мали љубавни оглас, написан мешаном ћирилицом и латиницом. Било ми је болно то сведочанство недовољне писмености, као и сам текст и број телефона. Тај болић јавио ми се као прва реакција, али на другу лопту помислила сам да је можда неко то урадио из шале.

Недавно узимам Изабране песме Јарослава Сајферта, чешког нобеловца, у преводу мог највољенијег Ивана В. Лалића и Јаре Рибникар. На првој страни:

Драгој Олги,
Уместо посвете, страна 50.
Светлана
4.12.1997. Београд

На 50. страни истом оловком подвучен један стих – Због те страшне лепоте зване живот.
И док пишем ово, не успева ми да изразим поново снагу тих речи, самих за себе, у контексту песме, у контексту посвете, у контексту мене, случајног читаоца који се нашао усред нечијег живота, на његовом трагу, погођеног тим трагом до сржи.
И погађа ме исто, на које начине све туђе речи постају моје, Сајфертов стих – речи упућене Олги, Светланина посвета – речи упућене и мени, и поново Сајфертов стих, мени. Сада, све ове речи – посвета онима који ће ово моје писаније читати.

Испод, усликах песму одакле је стих: