Носталгија, жене

Здраво људи!
Нисам била овде три месеца, заборавила сам на живот, а камоли на стимит. Нешто је све фрагментисано, не знам како се вама чини? Или сам просто дезорганизована па кривим време и ентропију да ми распарчавају живот.. Не знам. Имала сам толико текстова у плану, али хиљаду других ствари ме је просто одвело на другу страну. Сад не знам ни одакле да почнем, изгубила сам нит.

Јесен некако дође време за носталгију, мени барем, тешко подносим тај прелаз са лета на сенке и опадања. Волим, додуше, боје, ал углавном кад је сунце. Иако се не уклапа сасвим у ту палету, одговара бар уз наслов, филм Тарковског "Носталгија" опседа ме и из других разлога. Пре свега, због Евгеније, оне плаве савршене тете која треба да преводи Андрејеве песме на италијански. Има тако неку специфичну женственост, раскошну, зрелу, неку самосвојност која се огледа и у физичком изгледу - како се облачи, какву косу има, у покретима и ходу.. У читавој њеној појави осећа се присуство жене у целини свих ступњева кроз које пролази женско биће, све могуће манифестације у којима се испољава: мајка, девојка, верна жена, блудница, жена која чека, жена која узима живот у своје руке, храбра, без вере, са надом... Треба погледати овај исечак, са самог почетка филма

Разговор који се међу њима води, опсег тема који је Тарковски успео да обухвати у пар реченица, и дубина и сложеност (не)могућих одговора ме просто фасцинира изнова и изнова. Узмимо само прво питање које јој поставља настојник - да ли је дошла да моли за дете или да буде поштеђена деце? Уопште, друштво које поставља пред жену задатак да мора то то и то, и дубока заправо и потреба жене да се оствари као мајка, неретко се у једној особи нађу у великом сукобу, будући, као Евгенија, или велике снаге и замаха, дубоких и нерасветљених жеља... Све то само у две реплике.
Поготово ми је потресан тренутак кад не може да клекне, јер "не верује". Каже чика, кад је ту само неки пролазник, а не жена која је дошла да се моли, не дешава се никакво чудо. Како се онда објашњава моменат са птицама на крају? Јер, Евгенија је томе присуствовала.
И питање - желиш да будеш срећна? Има много важнијих ствари... Заиста, који је смисао жртве и каква жртва треба да буде?

Не бих да спојлујем онима који нису погледали филм, има негде на средини ако се не варам, поново поређење жене са Богородицом, само не из аспекта жене као мајке, него једноставно жене, наспрам мушкарца. Ту ми је излишно да говорим шта се десило, колико је савршена, опростите ми на оволикој пристрасности. Баш сам правила мини интерну анкету међу својим људима који су погледали филм, не постоји ни мушко ни женско које није у том тренутку неким својим делом било дубоко узбуркано.

Вечито питање интиме и дистанце као да крије могућ одговор на то откуд носталгија. Тарковски не каже ниједном експлицитно, филм је пребогат уметнички да би се ограничавао на изрицање коначних судова. Чак и да је томе тежио, опет не би успео, јер теми прилази на врло сложен начин.

Подсећа ме та природа мушко-женског односа на неке друге филмове, у италијанском поднебљу, као што су La Strada или La Dolce Vita. Посебно би било занимљиво упоредити женске фигуре у овим филмовима, сваку са својом специфичношћу и неухватљивим "женским". Ђелсомина, луцкаста, која је можда најдубље оличење тог принципа по тој једноставној ширини и преданости у љубави. Онда, са друге стране, Силвија, фатална жена, са својом сензуалношћу.

Не знам. Нисам ништа мудро рекла, само сам се исфасцинирала наглас. Ако неког подстакне ово да (поново) погледа филмове ил га заинтригира колико филмови успевају да ухвате и представе природу љубави, а колико успеју нехотице да је искриве... онда има нека вајда од текста

Domiziana Giordano као Евгенија у "Носталгији"