Pozdrav svim dragim blogerima, koji su odlučili da kliknu na naslov i završe na ovoj stranici. S obzirom da sam do sada uglavnom kačio svoje SF priče, osećam se dužnim da napravim mali uvod u ono što će uslediti.

Priča koju sam odlučio da podelim napisana je negde (ako me sećanje služi) oko 2011. godine, ali je doživela dosta korigovanja (u manjem obimu i uoči večerašnje objave). Štampana je u zbirci „V-fantastične priče iz ravnice“ u kojoj sam učestvovao zajedno sa desetak žanrovskih kolega iz Srbije i regiona. U pitanju je kratak horor uradak, meni posebno drag jer se radi o svojevrsnom ispitivanju mračne strane tradicije koja može da nas odvede u oblasti u kojima važe pravila igre drugačija od onih o kojima nas obično uče kada nam je usađuju.

Ako nastavim, zvučaće kao da se pravdam. Sud o pročitanom ćete svakako najbolje dati sami, a ja ću vam biti više nego zahvalan za svaki komentar. Ne bih vas više zadržavao, već bih vas pozvao da u narednih desetak minuta pođete sa mnom na jedno neobično putovanje, gde nas u tišini ravnice čeka jedan drugačiji

Salaš

Snežana drhti u snu. Pokrivam je debelim jorganom, pazeći da joj svaki deo tela ostane ušuškan. Star je sigurno koliko i naš salaš, i možda je baš njime, moj dobri baba pokrivao mamu u dugim zimskim noćima.

Sinoć mi je nakon dvanaest godina podarila drugo dete. Bogu hvala, živo i zdravo. Mirno je u kolevci, skoro da nije ni plakalo. Samo spava, tvrdo kao da je nekim čudom odraslo rođeno. Po tome se ne razlikuje od starijeg brata.

Gadan vetar kida ravnicu s jeseni, zariva kandže u svaku pukotinu koja mu se nađe na putu a naša trošna kuća od naboja jedva da može da zadrži i to malo topline koju pruža plehani šporet što ga ložim. Salašarski život, kletva je i blagoslov.

Nekada je to bilo drugačije.

Mogao je čovek pošteno da živi od rada. Snuždim se kad se setim, kako smo se okupljali oko iste ove pećke, a deda sedne sa decom pa pripoveda. A lepo je divanio, laka mu crna zemlja. Imam utisak, da bi ga i sada, ovako mator, rado slušao. Nije strašno što deda Laze više nema. Strašno je što su otišli i drugi, pre nego što im je vreme bilo. Roditelji mi poginuli sedamdeset i osme u saobraćajki. Imali neku ušteđevinu pa išli u Novi Sad da gledaju stan za mene i brata. Da imamo gde da se osamostalimo kad odrastemo. On nesrećnik, godinama kasnije, došao iz vojske na odsustvo, i samo se sručio na pragu. Bio je lep kao lutka. Posle sam čuo da ga je verenica čekala dole u Nišu, nije ni stigao da mi kaže. Rekli mi da je srce, desi se to i mladim ljudima. Jednostavno, rodi se čovek sa nekakvom urođenom falinkom, i dok trepneš okom, odnelo te. Mene ko za inat, lekari uvek hvalili. Ali sam se zato, i za svoj i za tuđi vek napatio.

Šta ću, takvo se vreme zadesilo. Što poseješ, ako i prodaš, naplatiš jedva da se pokriješ. Iskren da budem, nikad nisam voleo njivu. Uvek sam se nadao da će to neko drugi. To jutara što sam imao, prodao sam, pa zajedno sa ostalim imetkom stavio u banku. Bilo me sramota da dajem u arendu. Obećali dobre kamate, pa utekli sa novcima i ostavili go narod. Tad sam hteo da se vešam, uzeo štranjku i prebacio je preko grede u šupi. Da me moja Sneža nije opazila, sad me ne bi bilo. Ne beše nam tada ni godina braka, ali ubedi me ona. Uplašila se jadna da će čoveka izgubiti. A svi su se krstili kada sam došao u selo da je prosim. Sirotica, bez miraza, odrastala je po tuđim kućama mučeći se za koru hleba. Još kao detetu bolest joj osušila živac u nozi, pa je hodala sa mukom. Plakala je kao kiša kada sam joj zatražio ruku, toliko je bila ubeđena da će ostati sama bez ikoga svoga. Meni izgled nije bio bitan, rešio sam da bude moja još kada sam je prvi put ugledao. Lepota kvari dobrotu, meni nije trebala takva. Hteo sam ženu koja će znati da ceni ono što imam da pružim, na jedini način koji je u mome slučaju dolazio u obzir. I nisam se prevario.

Šta mi bi da dignem ruku na sebe, ne znam. Možda bi sve bilo bolje, da mi je dala da odem. Mogla je prodati imanje pa kupiti kuću u selu. Ovako je sama odabrala.

Jer, znao sam ja šta treba da uradim.

Neko od naših je doneo to drvo odnekud i ono se kako kažu primilo, ko da je od ovdašnje sorte. A nije. Pamtim da je baba jednom, kada je deda malo više potegao, krenula sekirom prema tada još uvek mladici. Valjda da mu napakosti. Ubio je boga u njoj, i koliko se sećam, više joj nije palo na pamet da pokuša tako nešto. Nedugo potom je i umrla, ali sam tu noć, između ostalog, zapamtio i po tome što mi je starina verovatno podstaknut alkoholom ispričao sve o nesvakidašnjem stablu. I bez tog znanja, jedan pogled je bio dovoljan da bi se shvatila njegova neobičnost. Za života nisam video da je dalo ploda, lista samo tokom jednog meseca u godini, a i to bude nekako sve zakržljalo. Da nije toga, pomislio bi čovek da je mrtvo. Krive grane mu sve zapetljane i crne, ko da je neko, bog da mi oprosti, natakao žbun umesto krošnje, i prosto te obuzme jeza kada ih gledaš kako se povijaju ka zemlji. Dosta je i pet minuta, pa da ti pripadne muka. Valjda tako mora.

Kada je počelo, nisam žurio. Hteo sam da budem siguran da sam na sve moguće načine pokušao da izbegnem ono što je po dedi moralo doći. Batrgali smo se godinama, obilazio sam okolna sela i radio šta mi daju, ali posla je bilo sve manje. Na kraju sam tvrdoglavo potrošio i ono što sam odvojio za crne dane - ako umremo da mogu od nečeg da nas sahrane.

Kao po nekom zlu, i ova zemlja se izjalovila. Nije nama dvoma trebalo mnogo, samo da ima šta da se u bašti ubere i skuva. Ali ne vredi, udarila nevolja. Ako šta i nikne, ma čim probije iz zemlje na mestu uvene. Donesem živinu, ona crkne. Skupim za svinje, namirujem ih sa teškom mukom, i sve se nadam da ću da ih zakoljem kada se utove. Budu lepe, pamet da ti stane. Onda jednog jutra samo osvanu mrtve. Rasporim, a unutra sve trulo, smrdi dušu da ispovraćaš, a gamad samo ispada napolje. Žena plače, kuka, zna da nisu čista posla. Ode po ciganke, one gledaju, pljuju i krste se. Pospi ovo, zakopaj ono, vidim ja da tu pomoći nema. Što se mora, mora se.

Mislio sam da će da se buni, da će da me napusti, ma na sve sam pomišljao osim da će da pristane iz prve. Malo je žena danas, koje će poslušati svog čoveka, onako kako to bog zapoveda. Sve se promenilo, ali baš zbog toga ja moju Snežanu još više volim i poštujem.

Zakleo sam se tu, pod krošnjom, i nije prošlo mnogo a ona zanese sa Urošem. Trudnoću nismo ni osetili. Rodio se u tišini, imao je preko tri kile. Ponos tatin. Čim sam ga uzeo u ruke, prestao je da plače. Oseti dete, kažu. Sećam se kako su mi se suze radosnice slivale niz obraze, dok sam ga ljuljao. Čudo je to, čovek ni ne zna koliko je sposoban da voli, dok ne dobije naslednika.

A onda sam ga u zoru, zakopao živog.

Nije bilo lako, ali morao sam. Isplatilo se. Godinama je sve rađalo kao nekad, i ponovo sam osetio zaboravljenu radost detinjih dana. Još jednom kažem, mi smo skromni ljudi, ne treba nam ništa više od onoga što salaš može da nam pruži. Oduvek je tako u našoj familiji, nismo vaspitani da tražimo hleba preko pogače.

Nažalost, nije sve bilo onako kako me je deda uveravao. Naš mir nije potrajao ni približno onoliko, koliko mi je obećao. Ne krivim ga. On nikako nije mogao da predvidi ovu krizu, koja je po svoj prilici udarila i na onaj svet, nevidljiv našem oku.

Kada je propao krompir, molio sam boga da su zlatice. Onda je kravi presahlo vime, i nisam morao da čekam pomor u svinjcu da bih znao šta se događa. Na Snežinom licu nije bilo osmeha, kada je shvatila da je trudna. Jadnica je imala oči da vidi šta se dešava, valjda je to i očekivala.

Ponovo je bilo gladno.

Ovo je poslednji put, obećavam sebi, ako bude još prinova, neću mu ih dati. Neka umremo od gladi, ali hoću da osetim svu radost roditeljstva. Treće je moje, pa makar i travu pasli.

Senka se poigrava na novorođenčetovom licu. Devojčica je. Rupa je spremna, i možda će biti bolje da je spustim sa kolevkom, da se ne probudi. Znam da ne bi plakala, al nešto mi žao. Zaboravio sam da zatvorim kuče, ali valjda neće kopati. Imam neku kožuru u ostavi, tvrda je ko kamen, ima da provede ostatak noći glabajući je.

A kad svane zora, zemlja će već uveliko svariti sve što joj je namenjeno.