Život piše drame, dok smo mi samo glumci u njima. Ne postoji recept za sreću, niti je nivo obrazovanja merilo kvaliteta ličnosti.
Kvalitetna ličnost se radja kao takva a nakon toga treba da bude negovana da bi takva i ostala. E sad retki su oni koji imaju takve životne okolnosti koje će im očuvati urođene kvalitete, pa je zbog toga i veoma malo odraslih osoba sa kvalitetnim karakternim osobinama.
Dokaz za to su deca. Među njima je mnogo više onih sa kvalitetnim osobinama, ali samo zato što život još uvek nije stigao da ih iskvari.
Zato svako ko želi da ostane ili postane dobar čovek mora da gaji dete u sebi, bez obzira na to kakvih ostvarenih ili neostvarenih ambicija ima.
A to izgleda otprilike ovako:

• dete ne zna šta je skupo, već šta je lepo
• dete zna da ima samo jednu jedinu majku na svetu i prihvata je s ljubavlju, ma kakva ona bila
• dete želi da bude doktor kada poraste, ali ne zbog onog "dr" na belom mantilu, već zato što voli da radi taj posao, ne misleći čak ni na platu, jer ne zna šta je to plata
• i tako dalje...

Ali najveći broj ljudi kada odraste zaboravi kako je razmišljao kada je bio dete i tako svojim novim shvatanjima upropaštava i svoje i tuđe kvalitete.

Eto i primera u tvom postu. Ona devojka koja nije ni znala zbog čega je išla u školu u kasnijem periodu svog života pokazuje da ima veći kvalitet ličnosti od devojke koja je bila odličan đak i "pucala na visoko".

Al' hajde da ne davim više :)