Извор

Загонетна књига и неке чудне ватре

Један од тројице Страхињиних синова, најмлађи од деветоро деце, Тиосав Белић, у више наврата је деведестих година прошлог века причао о томе:  – Још као дете сам прочитао ову књигу. Са великим интересовањем читала су је и моја браћа и сестре, комшије и пријатељи из нашег али и суседних села. Слушао сам разговоре старијих и поуздано знам да је трагом приче из књиге, а и због легенде која се у овом крају преноси са колена на колено, неколико људи из Остре и Вујетинаца што кришом, што јавно, копало око Соколице, тражећи „Благо Немањића“. 

Утрошили су месеце рада, доста надница и брдо пара да би проширили улаз у пећину и нешто открили, али - ништа. Око 1935. године, говорио је отац, док је са братом од стрица и са још неколико радника косио ливаду изнад Соколице, сусрео је тројицу људи који су се, са топографском картом и неким инструментима у рукама, нешто мајали око пећина. Представили су се као инжењери из Беча и Београда па су оцу причали о неком новом руднику који би наводно био отворен баш ту, код Соколице. Видело се да су у нечем затечени и неуверљиви, па су после кратког разговора, покупили своје ствари и журно отишли преко планине, пут горњомилановачких села, Јабланице и Луњевице. Отац је био сигуран да су уместо руде хтели да траже злато, баш као и други који су то овде чинили безброј пута до сад. – Више пута читао сам приповетку „Рајко од Расине“ која збиља наводи на закључак да је Немањића благо сакривено негде овде.  Тиосав је на кратко застајао у причи, палио угашену цигарету, али убрзо настављао.  – О Соколици се, по оном што знам по казивању старијих, говори више од два – три века уназад. О старцу Теодосију причао је и мој деда Тиосав, а колико сам запамтио из очеве приче, и прадеда Петроније. Он га је, кажу, и виђао неколико пута. Због приче о закопаном благу Немањића под Соколицом, било је више копача него на њивама или у оближњем руднику угља у Доњој Горевници, шалио се Тиосав. – Копало се ноћу, кришом од власти. Неки су, да не помињем њихова имена, продали најбоље њиве и плаћали раднике да копају тражећи злато око Соколице. Потрошено је много новца, изгубљени су месеци рада, али узалуд. 

Отац Страхиња нам је причао да је још једном код доње пећине, уочи Другог светског рата, опет затекао групу људи који су говорили немачки и њиховог водича из Београда. Копали су насупрот стене на којој су уклесани крст и секира и очигледно су тражили нешто. Разговарао је се њима. Тумач из Београда рекао је да трагају за неким рудама. Имали су старе топографске карте, пијуке, лопате и неке инструменте који су били натоварени на омањег коња. Оцу се све ово учинило сумњиво, па је цео случај пријавио Општини. Ето, толико знам… И када се чинило да је причу завршио, Тиосав Белић, помало нерадо, као да се снебива, наставио:  – Много пута су се неке ватре, као да су се саме од себе палиле, јављале овде, у планини. Ево, забележио сам то у неки свој нотес: Уочи Ивањдана 1968. године, из правца Соколице предвече је засијала јака светлост. У ваздуху се осећао и неки чудан мирис дима, као да је запаљен сумпор, па сам са сином Зораном кренуо у планину да видим шта се то догађа. Ишли смо пречицом, нама добро знаним путељцима, према нашој ливади што лежи поред Соколице. Стрепели смо да нам ко није запалио тек зденуте стогове сена. У ливади и око ње нисмо нашли ништа.  – Ишао сам и сутрадан тражећи трагове ватре. Нисам нашао ни пепео. 

Ону светлост уочили су и други људи у селу. Најбоље су је видели Павловићи, звани Бојинци, јер су њихове куће најближе Соколици. Видели су је, како су касније причали, и Стојићи и Мијатовићи из Вујетинаца, али и Марићи и Катанићи из суседног села Бечња. Неке ватре које су ноћу тињале, а сутра нестајале без трага пепела, виђали су више пута око Соколице али и у потесу Црне Ријеке и Суденог извора, даље према Руднику и мој отац и мајка Даринка око 1938. године, а пошто им није било јасно шта се то догађа у планини, обавестили су жандармеријску станицу у Мрчајевцима. Жандарми су долазили више пута и са татом и комшијама обилазили терен, од Клика па све до Црне Ријеке и извора Кукољина. 

Сећам се као да је то било јуче, жандарми су се крстили у неверици, јер нигде нису нашли ни пепео, а камоли ватру. Знам да се то дешавало око летњих празника, да је небо увек било чисто и ведро без иједног облачка, а да је светлост била плавичаста и да се после нестанка тих ватри необично јако смрачивало. Тиосав, заврши причу, а онда се загледа некуд у даљину, као да поново види плавичасту светлост која је са неба више пута обасјавала Соколицу и оправдано изазвала његову забринутост и недоумицу.  

Било је и неких других чудних и необјашњивих појава које се се дешавале око и близу Соколице, причали су и Мијатовићи, Мијаиловићи и Жујовићи из Вујетинаца, Таловићи из Остре, али и Аxићи и Стојићи из горњомилановачких села Јабланице и Луњевице. Шапутало се, понајвише из страха пред непознатом појавом, да се у ноћима, нарочито уочи Ивањдана и Илиндана, с времена на време из правца Соколице пут неба вине неки јак плавичасти сноп светлости, као од каквог снажног рефлектора. Чудна светлост би запарала облаке над Острицом, а онда би се зачуо и неки несвакидашњи шум. И обично би после свега, од планине према селу дунуо неки лаган, по мало врућ ветар. Увек, када се све то догађало, животиње су биле узнемирене. Краве су се рикањем оглашавале из штала, коњи би зањиштали и рзали, кокошке би излетале из својих ноћних легала, пси би завијали да се то чуло надалеко. Горњи Анђелићи и Павловићи, чије су куће најближе планини, чули су и завијање вукова. Оглашавали су се иако је било лето, нечим очигледно узнемирени и уплашени. Све су то старији људи из овог села тумачили као последицу страха од неке непознате, ванземаљске силе. По хришћанском обичају, да се одагна могуће зло, крстили су се и молили. Не ретко, старамајке су палиле кандила изнад икона својих светаца. Ни у гори о злу не говори, говорило се у Остри од памтивека. Зато се, поштујући ту светлост са Соколице, о свему томе веома мало и ретко говорило...