Почему люди такие сво.../Зашто су људи таква жгади...

В прошлом году сбылась мечта. Я поселилась в деревне. Мой дом расположен через дорогу от сельского кладбища. Самые мирные соседи. Тишина и спокойствие. Только в родительские дни не протолкнуться от машин, но много ли этих дней.

У прошлој години је се остварила машта. Ја сам се преселила на село. Моја кућа се налази преко пута сеоског гробља. Најмирније су комшије. Мир и тишина. Само на задушнице гужва на путу али није то често.

В общем, всё хорошо, кроме одного факта. Почему-то безответственные хозяева домашних животных имеют привычку привозить и оставлять на кладбище котят и щенят. Для чего? Чтобы они здесь умерли от голода? Или чтобы выросли и пополнили и без того немалые ряды бродячих животных?

У главном све је у реду осим једне чињенице. Неодговорни власници кућних љубимца довозе на гробље штенад и мачића. Зашто? Да би они су умрли од глада овде? Или зато да би они су попунили војско луталица?

Недавно снова обнаружили пятерых котят. Уж не знаю, владелец ли засунул их в водопроводный колодец, или они сами туда упали, только выбрались всего двое. Трое сидели там и оглашали округу жалобным писком. (То-то я думаю, что у меня собака всю ночь лает и не может успокоиться!) Колодец закрыт бетонной крышкой, которую я не то, что поднять, сдвинуть не могу, очень тяжёлая. В открытое отверстие пролезла только палка. Благо, малыши смогли ловко вскарабкаться по ней. Но что делать дальше? У меня дичайшая аллергия на кошек. Ну, вытащила. Ну, покормила. Куда их девать-то?

Недавно смо поново нашли петоро мачића. На знам да ли је власник специјално спустио њих у шахт или су сами пали доле али напољу су били само двоје. Остали су седели у шахту и пиштали. Шахт је затворен бетонским поклопцем који ја не могу чак ни померам, веома је тежак. Спустила сам унутра штап и они су се попели горе. Па шта је даље? Ужасно сам алергична на мачке. Нахранила сам њих и не знам шта да радим даље.

Проезжал на машине неравнодушный мужчина, собрали малышню в коробку, он отвёз их к ближайшей школе. Понимаю, тоже не самое доблестное решение, однако так у котеек есть хотя бы шанс найти себе хозяев и не погибнуть от голода.

Пролазио је колима неки мушкарац. Ми смо скупили мачића у кутију и он је однео њих код школе. Знам, није то јунашко решење али тако они имају бар неку шансу да нађу себи власника и да не умру од глада.

Люди! Посмотрите в глаза этих малышей! Разве они в чём-то виноваты?

Људи! Погледајте у очи ових малишана! Зар они су криви за нешто?