Izletište Mačkov kamen
Tog kobnog 22. Septembra 1914. godine, na prostoru, ne većem od 500 metara kvadratnih, isprepletana, kao u zagrljaju, ležala su beživotna tela najmanje 2000 srpskih i austro-ugarskih vojnika. Očaj se pružao u nedogled... Bledim pogledom pognutih neprijateljskih boraca dok svedoče užasni epilog bitke kojoj se nije nazirao kraj. Tromim korakom krvavog puka sabranog iz razbijenih jedinica koji se ogorčen povlači sa Mačkovog kamena.
Ko se danas, nekoliko godina nakon obeležavanja stogodišnjice ovog boja, seća priložene žtrtve? Ko je za isti čuo tek pre nekoliko godina? Da li je istinski važno, ako nam, zaista, nije važno? A ako jeste, bajka o koti 924 koju u praskozorje, tokom dana, ili u ponoć svojim životima u samoubilačkim jurišima prose ljudine, mogla bi nam, osim ponosa, probuditi i želju za samopreispitivanjem. Sumnjam da su se u bici prsa u prsa, koristeći ruke i zube kao poslednje oružje, naši vojnici pitali da li će nakon svega biti adekvatno nagrađeni.
Takva se nedoumica, zasigurno, nije potkrala komandantu Četvrtog pešadijskog puka „Stevan Nemanja“ potpukovniku Dušanu Puriću koji je na ratno poprište pristigao u prelomnim trenucima. Ubrzano pripremajući ofanzivu, u noći između 21. i 22. septembra, slavni oficir je izgovorio naredbu koja se u narodu odomaćila kao uzor oficirske časti: „Vojnici, mi smo ovde došli da ginemo za otadzbinu. Komandiri ispred svojih vodova i četa, komandanti ispred svojih bataljona, a ja ću ispred svih. Za mnom! U juriš! Za slobodu i otadzbinu!“ I bio je nagrađen unapređenjem u čin pukovnika. Posthumno. Nakon što je među prvima poginuo. Nakon što su njegovo telo posle bitke odani vojnici danima nosili kako bi svog komandanta dostojno sahranili.
Nekoliko godina nakon obeležavanja jednog veka od zaboravljenog poraza na Mačkovom kamenu, na tom suženom prostoru tiskaju se kolone izletnika u nekom novom maršu. Od oružja imaju samo kašiku, viljušku i nož. Neki od njih će za sobom ostaviti psima oglodane kosti. Možda baš na tom mestu gde i danas počivaju preostale kosti jurišnika. Na polju smrti, slaviće se život. Ko zna, možda će se u uglu selfija, slučajno i neprimetno, očitavati stihovi Vojislava Ilića Mlađeg:
„Neznani brate, kad putem naiđeš,
za jedan časak zastani u hodu,
i svrati ovde gde spavaju žrtve,
iz ispolinske borbe za slobodu...“
E @peconi, to '' Za mnom..'' se sad samo prepricava...ubijen narod ali ovog puta mentalno i emotivno..
Hvala za ovo podsecanje da su nekada ovom zemljom hodali hrabri ljudi.
Da, da, sve ređe se i prepričava... Hvala tebi!
Šta bi mislili ovi žrtvovani heroji u rovu, tog sudnjeg 22. septembra 1914, iščekujući u beznađu odsutnu bitku, da su znali da će 100 godina kasnije otadžbina, sloboda, čast, ponos, ideali... biti samo zaboravljeni, neshvaćeni, izbledeli, prazni, obezvređeni pojmovi potonjih generacija. Dobar post @peconi
Hvala ti, @vvladan! To je jedna od nedoumica koje me povremeno muče. Kada čitam Domanovića, vidim da je Vođa u našem narodu oduvek vođa, a i sama zemlja mrtvo more. Međutim, kada se vratim u vreme Velikog rata, Karađorđrvih ustanika... to je već neki drugi svet, sa tek po kojom primesom rđe. Izgleda da smo narod bleska... Tavorimo dugo, sramno, istrajno, a onda na tren pokažemo kakvi bismo mogli biti.