Morning in the forest

Како је човек постао дрво

Устанем тако пре свитања
извучем сунце из бунара
и умијем се зрацима
који ми запале лице
док не изгори мртва кожа
отврдла од сна и ноћи

онда кроз нову
младу кожу
погледам небо
отресем оно мало звезда
загубљених у праскозорју
сакупим их у неокрпљени лонац
и скувам чај од маште и бескраја

тако окрепљен одем на реку
ловим сопствени одраз у води
док не ухватим блентави поглед
и у сласт га поједем

остатак дана шетам по шуми
и качим осмехе по дрвећу
док се цела шума не зацерека
мом одрвењеном изразу лица

онда се укореним на каменитој земљи
и жилама цепам стене
црпећи из њих чврстину живота

руке почнем да пружам ка Небу
док ми се ветар не поигра
разгранатим наручјем
и почне да шапуће своју поему

како се ближи ноћ
кожа ми постаје
све тврђа и опорија
а мрак ме закриљује својим покровом
све док се не тргнем
и ухватим себе да сањам
припијен уз земљу
над којом јече звона...

М. Матић