Kalemegdan

Lament nad Beogradom

                           Miloš Crnjanski

JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.

 Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
 sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
 Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
 i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
 U Tebi nema besmisla, ni smrti.
 Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
 U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
 i ponavlja, kao dan i detinji plač.
 A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
 Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!"
Treći: „Leš, leš, leš.“

 Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
 zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
 Ti budiš veselost, što je nekad bila,
 kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
 U Tebi nema crva, ni sa groba.
 Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
 U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
 prelivši krv, kao vino, u novi meh.
 A kad mi klone glava i budu stali sati,
 Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe".
I naše „prošlo".

 Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom,
 nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
 Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
 i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
 U Tebi nema moje ljudske tuge.
 Ti imaš streljača pogled prav i nem.
 Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
 a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
 A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
 Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću „ñao, ñao, ñao“
i naše „ne, ne“.

 Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
 do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
 Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
 što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
 Tebi su naši boli sitni mravi.
 Ti biser suza naših bacaš u prah.
 Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
 u koju se mlad i veseo zagledah.
 A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
 uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre“. –
i naš „grob“ i „mrak“.

 Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
 iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
 Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
 Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
 Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
 u onoj gde su karavani seni,
 ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
 Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
 A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu,
 Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

 Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
 kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
 Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
 ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
 Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
 i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
 Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
 Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
 A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
 to ime će biti  poslednji šapat moj.

Cooden Beach 1956