Немачка инвазија Југославије 1943.
У домаћој историографији се повремено може срести став да би чак и да је Југославија потписивањем Тројног пакта избегла окупацију и распарчавање од стране сила Осовине, да би је та судбина свакако дочекала 1943. Та теза је у суштини апологетика пуча (чији су актери иронично већ 28. марта ујутру схвативши у каквом су се сосу нашли потврдили да ће земља поштовати потписане обавезе) која има упориште и у комуњарској и у грађанској позицији, а фигурира у неколико "шта би било кад би било" сценарија књижице "Алтернативна историја Србије" Чедомира Антића и Предрага Марковића.
Међутим овде не интересују ме толико идеолошке позадине и реторичке агенде, колико преиспитивање вероватности такве тврдње. Наиме, Немачка је 1943. након Стаљинграда, а нарочито након Курска и губитка позиција у Африци и на Сицилији, те капитулације Италије имала куд и камо преча посла него да се бави Југославијом.
Развучен преко сваке мере, стружући дно каце да попуни оперативне губитке на главним фронтовима, тешко је замислити да би ОКВ имао капацитета да издвоји знатније, или бар нужне снаге за једну такву операцију. Слична замисао је постојала у јесен 1943. након што је Шведска, формално неутрална, али у реалности и интегрисанијана и компромитованијана од потписничке Југославије схвативши са које стране ветар дува одлучила да приво смањи, а потом и потпуно прекине извоз железне руде у Трећи Рајх, што је уз румунску нафту била главна стратешка сировина неопходна за вођење немачког тоталног рата.
Тада је на Хитлерову иницијативу генерал Бамлер у јесен 1943. начинио оперативни план за окупацију Шведске и успостављање контроле над рудницима. Ако се замисли сличан сценарио, да југословенска влада слично Шведској и Португалу по паду Италије одлучи да смањи или прекине економску сарадњу са Рајхом, чиме би испровоцирала немачку инвазију, није далеко од памети да би могућност Немаца да ангажују снаге за такав напад, за разлику од 1941. биле прилично скромне, 10-15 дивизија, од којих 1-2 оклопне и 2-3 панцергренадирске, вероватно подржаних са још пар мађарских и бугарских дивизија, поготову узевши у обзир нове окупационе дужности у Грчкој које након капитулације Италије. Таква снага би вероватно била довољна за постизање дубоког оперативног продора, али свакако недовољна за одлучуну победу и уништење најмање половине југословенских војних ефектива.
Извесно да би први ешалон граничних трупа и дивизија на директном путу удара био прегажен, изгледно да би градови попут Загреба и Београда били заузети, могуће и предати без борбе ради очувања живота становништва и инфраструктуре, али би главница војске била неокрњен у "националном утврђењу" у брдско-планинским крајевима земље. Иако та армија не би била спремна за вођење маневарског, модерног рата, била би сасвим способна за упорну одбрану на повољном земљишту. Такође не треба изгубити из вида да је мноштво јединица свих зарађених страна (са изузетком САД)била слично (не)мобилна, поготову у немачком случају-на сваку панцер и панцергренадриску дивизију (шареноликог квалитета опремљености) је долазило по десет обичних пешадијских, од којих су, поготову након губитака у претходном периоду на источном фронту многе биле прилично сумњивог квалитета, на брзину обучених или преобучених регрута, са сточном вучом...
Дакле могући немачки ефективи би били довољни за постизање одређених успеха али не и за одлучну, брзу победу. Најизгледније је да би се негде у Босни и Србији формирао фронт у којем ни једна страна не би могла да постигне ништа више од тактичких успеха без појачања са стране. Та појачања Немачка не би могла да обезбеди, јер услед погоршања положаја на другим фронтовима и очекиваног искрцавања у Француској имала пуне руке на другим странама, док би већ у зиму 1943. југословенска страна могла да очекује обилну помоћ од савезника из јужне Италије и ангажовање знатних ваздушних ако не и копнених снага, поготову ако би успела да сачува луке на Јадрану. Ситуација би била можда налик оној из периода јесен 1944/пролеће 1945 из нашег реалног тајмлајна, са том разликом што је војска краљевине Југославије, упркос бројним недостацима ипак била озбиљнија организација од НОВЈ, ако јој је и недостајало динамично партизанско руководство и тактичка мобилност на тешком терену то је надоканђивала већим бројем како-тако обучених војника, подофицира и официра, поготову штабних и техничких специјалиста, те знатнијом ватреном моћи.
У комбинацији са четничким одредима који би оперисали у окупаторској позадини, упорну одбрану такве војске би било јако тешко нападати скромним снагама. Наравно да би судбина југословенског фронта била одлучена на већим ратиштима, али није тешко предпоставити да би до краја 1944. цео простор државе, сем Словеније био ослобођен. Занимљиво да је сличну стратешку доктрину имала и ЈНА у хладноратовском периоду.
Да не дужим превише о политичким аспектима таквог сценарија, најозбиљније је питање ахилове пете Краљевине Југославије, хрватског питања, односно како би се Хрвати понашали у таквом развоју ситуације. Пошто је Мачек био антинацистички настројен и 1941. и позвао на одбрану Југослаије, држећи да је бановина Хрватска (тренутно) задовољавајуће решење за Хрвате, јасно је да би то још одлучније био 1943. када је већ било јасно како ће се рат завршити. Иако је био апсолутни првак хрватске политичке елите, упитно докле је докле је његов ауторитет заправо допирао и вероватно да би многи од оних који су издали 41. то учинили и 43. перспектива потенцијалног проширења на рачун италијснке Истре би верованто већину хрватских националиста и праваша ипак понукао да подрже југословнеску владу. Усташе би остале маргинална група у Салиској републици од којих би неки гледали да ухвате везе на западу, а у случају и њихвог довођења на део привремено окупиране територије од стране Немаца, не би имали прилике за опсег злочинства као што су имали у нас. Комунистичка партија би наравно подржала ратне напоре, све у циљу растерећивања источног фронта, мада би то врероватно капитализовано легализацијом њиховог рада и учешћем у послератној влади, са све стеченим моралним капиталом из отаџбинског рата.
Знам да ће се наћи они које ће приметити да су немачке окупације 1943/44 у Француској, Италији и државни удар у Мађарској протекли брзо и ефикасно, међутим у свим тим случајевима те операције су протекле практично без икаквог отпора и са значајним немачким снагама које су се већ налазиле на територијама тих држава, или у случају вишијевске Француске, са легалним правом да је окупирају.
То не би био исти случај као са формално неутралном Југославијом, а немачке трупе су се неславно провеле у Финској и Румунији у јесен 1944. када су покушале нешто слично.
Као једна од земаља победница Краљевина Југославија би свакако била морални баштиник рата са вероватним територијалним проширењима на уштрб комшија који би се нашли на губитничкој страни, мада би унутрашње политичке прилике постале још сложеније.
Да закључим-да је којим случајем Хитлер одлучио да 1943. по паду Италије среди балканске прилике војном окупацијом Југославије, за тако нешто напросто не би имао доољно ефектива, Вермахт 43. није био онај из 41. а Југославија не би била сама да прими пун удар целокупног прекаљеног Вермахта. Био би то тежак али краћи рат са знатно мање жртва него у стварности, без геноцида у НДХ и без комунистичке револуције.