Завршница Игре престола и проблем самозваног фандома

Сад кад сам избинџовао последњу сезону Игре престола, да и ја кажем реч-две.

Људи су имбецили.

И то долази од мене који се не ложим на неки умишљени псеудоелитизам.

Свако ко је иоле упознат са Мартиновим радом и светоназором је могао да претпостави како ће се серијал оквирно завршити, и завршио се прилично доследно његовом осећају за поетику.

Иако сви кукају на тобожњу лошу сценаристику ове сезоне, проблем није у сценаристичким одлукама већ у 1) ограниченом буџету, односно жељи студија да серијал приведе крају, што је узроковало сабијање радње и збрзавање развоја карактера. Тачно је недостајала једна сезона да се радња и ликови заокруже како треба. Озбиљнија примедба је међутим 2) лоша режија, коју не могу ничим да оправдам. Пола сцена су бесмислено дугачке, а на моменте и досадне, што се никад није дешавало до сада. Не знам позадинску причу, али личи ми на то да су у покушају да збрзају крај одиграли карту петпарачке драматургије. Неопростиво је имати целу епизоду од сат времена у којој се гради тензија за следећу, а не приказати психичку трансформацију једног од главних протагониста од бордерлајн у потпуног психопату.

Такође, услед сценаристичких одлука од пре 2-3 сезоне Бранов лик на крају делује неуверљиво и патворено, иако је реч о карактеру са дубоким, нуминозним увидом у природу Света и Свега.

Ипак, колико могу да закључим већина разбеснелих гледалаца нема проблем са тим чисто продукцијким одлукама, већ се жесте на то што је неки лик урадио ово или оно док су они желели да уради нешто друго.

Са једне стране је похвално што било који медиј поред латиноамеричких сапуница има капацитет да анимира народ на ту врсту идентификације са ликовима да се инвестирају до мере да се осећају лично изненађеним и увређеним, вероватно да је и Хомер имао сличне муке, али садржај већинског одијума је потпуно имбецилан.

Ако је Игра престола након Господара прстенова најуспешније дело савремене митопоетике, које очигледно резонира међ масама, и ако га те масе третирају као ерзац, псеудомитолошко исуство, и ако је то дело интерно доследно, а масе на крају оду незадовољне, немогуће је не поставити питање да ли је проблем у делу или у масама?

Ауторска дела фикције нису "изабери своју авантуру", нити гласање за Евровизију. Аутор поставља своја правила приповедања, овако или онако користи жанровске тропе и ако је компетентан у томе остаје доследан.

Можда нисам права особа за извлачење закључака јер одбијам да читам серијал док га Мартин не заврши, или не умре, шта год од та два прво наиђе, али колико сам читао остале његове романе и пратио изградњу света у Игри, делује ми да се одлично разуме у свој посао и да је прилично доследан.

Проблем је што већина "фанова" серије заправо не само да није читала романе, већ вероватно много не читају фантастику, а рекао бих ни било шта друго. Отуда и неразумевање базичних ствари из теорије жанра и књижевности.

Тако имамо или људе које пројектују дневну политику на поп-културну продукцију, што је поуздана одлика умне ограничености, или пак имамо људе попут Дејана Илића, кога сам постовао на фб пре пар дана, који се у фантастику разуме ко Мара у криви курац.

Ово трућање на Вајерду је вероватно најбоља илустрација шта није у реду са "фандомом" (упозорење: могућа мигрена услед количине глупости, такође бесповратан губитак десет минута живота): https://www.wired.com/story/game-of-thrones-finale-disappointment/