О нужности деукрајинизације
Пребацују ми да сам русофил. Наравно да јесам, шта са тим?
Међутим мој однос у текућим догађајима мање везе има са Русима и русофилијом а више са њима самима.
Наиме у овом конкретном случају сам више против њих него што сам за Русе, и био бих против све и да ратују са Пољацима.
Јер су олош ен женерал.
Не сви наравно, осећам се глупаво да уопште морам да објашњавам очигледне ствари попут тога да кад говорим у плуралу не мислим на сваког појединачног припадника неке групе него на релативну већину, али постоји изразита културна црта која је условљена историјским гибањима, која је нашла свој изражај у помахниталом усташлуку на укропски начин.
Наиме, простор источне Јевропе је вазда био крвав, и ретко се могу наћи примери једностране (не)виности, али може се приметити да историјски гледано Украјинци негују једну упорну црту спремности на покоље чим им се укаже прилика-од јеврејских трговаца и преко пољске шљахте...до данас сопствених грађана. Проблем настаје када услед понављања такви "народни одисаји" постану културно нормирани, а посебан проблем је када ту норму упрегну заинтересоване треће стране зарад сопствених интереса.
Познато је да нисам склон моралисању и да сам поклоник државног терора када је потребно, али постоји битна разлика-државни терор је, макар у начелу, обично сврсисходан, релативно контролисан, и усмерен на решавање јасних проблема. Филозофско појашњење овога би потрајало па нећу сад залазити али разлика између државног и пара-државног терора је налик смртној казни спроведеној од стране Државе, по одлуци суда, и манитог линчовања по хиру вигиланата. Постоје ситуације друштвене аномије када Држава не ради свој посао па ванинституционални елементи морају да преузму део посла али то морају да буду изнимке и такве ситуације ваља избегавати колико год је могуће из очигледних разлога.
Код Украјинаца је то међутим историјска константа дугог трајања, вероватно стога што никад ни нису имали сопствену државу, а у зависности од локалних околности су били тлачени, или су перципирали тлачење од разноразних актера, што је условило стварање једне сељачке потмулости која једва чека неки хаос да прикоље локалног велепоседника, господина из оближњег града, странца који говори чудним акцентом или у крајњем случају првог комшију ако нема никог бољег да се на њему искали нагомилана анксиозност. Још боље ако такав покољ усмери и одобри нека јака сила, као што су то били Совјети 39, Немци 41 или Американци 2014.
Мало људи зна, а о томе се годинама није много причало ни у Русији, обим злочина који су почињени у Украјини 2014. Не само у Донбасу, у коме су налажене масовне гробнице са раскомаданим телима, већ и широм земље-у околини Дњепропетровска су друмске банде Десног Сектора буквално пресретале боље аутомобиле и у најбољем случају само отимале кола и драгоцености, а у горем убијали путнике у локалним шумама, што је полиција наравно знала али се није усуђивала да покуша да их заустави. Постоји локалитет близу града за који се процењује да су у њему покопане десетине породица које се воде као нестале.
О отмицама, мучењима, јавним убиствима и нестанцима хиљада, а могуће је да је тај број и већи јер нико није имао вољу да то истражи, али се свакако ради о најмање хиљадама, људи по политичкој основи, личној основи, или пак сасвим насумично ако би се неко нашао у погрешно време на погрешном месту би могло да се говори без краја и конца. Део тог материјала су скупили независни документаристи али је јасно да се ради о фрагментарним подацима који тек наслућују велику слику. Лично познајем неке Украјинце левих провинцијенција који су морали да беже из земље да их буквално не би отели и убили у неком подруму. Оно што је виђено у Одеси је само оно што је документовано камерама јер се дешавало у јавности.
Неке од најокорелијих протагониста је на крају СБУ ликвидирао или послао на фронт да погину, по балканском моделу, а неке су осудили за широк спектар свињарија, укључујући и силовања млађих малолетника пред мајкама.
Међутим не може се рећи да се ради о шачици криминалаца и психопата који су дочекали својих пет минута у тренутку слома државе, већ о актуелизацији једне народне црте која има дуго трајање, а која је у модерној Украјини нашла изражај у политичкој форми нацистичких организација подржаних од стране циничних тајкуна и ЦИА, по курикулуму Америчке школе. Увек се можемо поуздати да ће Ленгли препознати сиров таленат. Јер ти ликови и те организације су безмало постали националне иконе у Украјини и уживају широку подршку пучанства. Ослобађање осуђених психопата и педофилских силоватеља да би могли да "бране отаџбину" у марту ове године је наишло на широко одобравање. Упоредити то са регрутном политиком Вагнера који експлицитно не регрутује затворенике са сексуалним деликтима.
Мислим да још увек има онлајн оних снимака деце која по парковима подврискују "ко не скаче тај је Москаљ", а има и прилична количина материјала где се види како се мржња деци усађује не од стране медија, већ непосредно у породицама.
Незахвално је говорити о заступљености у односу на целокупно друштво, али ни у НДХ нису сви били усташе, већина је само из прикрајка навијала или су гледали своја посла.
И ту се може повући јасна структурна паралела између НДХ и Украјине данас.
Наиме у оба случаја се ради о "младим нацијама" које нису заокружиле своју етногенезу у условима сложене етничке и идеолошке дистрибуције-са тим да је Хрватска ипак историјска нација, макар и да хиљадугодишњим прекидом државности који је тотално изменио крвну слику нације, док је Украјина потпуно измишљена творевина без икаквог историјског утемељења. Занимљиво да је стварање обе националне идеје потекло из бечке кухиње након 1848.
У оба случаја се постоји религијски подтекст и интерес цркава за обрачун са православљем (у Украјини додуше не из једног центра као у НДХ већ више њих), као и општеприсутни наратив о виктимизацији, који додуше сви гаје, али је и у случају Хрватске у Краљевини Југославији и Украјине у СССР изнимно дубиозан и неоснован.
У оба случаја се ради о крволоштву маргиналаца са дна каце и психопата који су инструментализовани од стране националне интелигенције и страних тајних служби за субверзију геополитичке конкуренције, али и о једној специфичној фрустрираности клајнбиргера са периферије већих култура.
Јер једна од ставки које стално провејавају из свих извора које сам читао или слушао током година је да Украјинци гаје бизаран осећај супериорности спрам Руса. Бизаран, због тога што за разлику од Руса који су држава са хиљадугодишњом баштином, безбројним културним и другим достигнућима, која је и даље друга или трећа светска сила, Украјина је настала пре сто година као немачка колонијална прћија, осим два-три национал-романтичарска песника нема буквално ништа на пољу културе или науке што би могло да назове аутентично својим, и од најразвијеније републике СССР (након балтичких република) су доспели до буквалног европског дна по свим релевантним мерилима друштвеног развоја, са распродатим земљишним фондом, уништеном индустријом, криминализацијом од које је једино гора она на окупираном КиМ...јединствен пример социјеталног колапаса неког сложеног друштва а да није последица драстичних климатских промена или пандемија са стопом смртности 30+% и то све су постигли у рекордном року од четврт века, пре него што први руски војник искорачио из база на Криму. Главни ресурс Украјине су порнићарке и људски заморци за биолошке експерименте који не би могли да се обављају нигде другде.
Упркос свему томе Украјинци гаје несхватљив осећај супериорности јер су они "ближе Европи", поново налик НДХ. Јасно је да се ради о "гнездећeм оријентализму" који имплицитно епицентар "Цивилизације" убицира негде између Беча и Париза, радијално се од њега удаљавајући по каскадама.
Тако рецимо Немци Пољаке гледају са висине, Пољаци Украјинце, Украјинци Русе...иако се и код Руса могу срести неки култур-(ауто)шовинистички моменати, у глобалу се може рећи да једино Руси никог даље не гледају са висине, слично као Бугари на Балкану.
Међутим ако Немаци и Пољаци имају знатна цивилизацијска достигнућа којима би моли да се подиче, Украјинци безмало немају ни једно једино. Ништа.
Отуда и покушају ретроактивног присвајања научника и уметника из периода царства и СССР, што је међутим отежано чињеницом да су сви они писали на Руском, и готово нико се није сматрао Украјинцем у националном смислу, те хистерични ревизори не могу да их посмртно укалупе у матрицу. Ту би могли да се угледају на Хрвате којима ништа не смета да безбрижно својатају људе које би заклали на кућном прагу само да су били у прилици.
Отуда и тај комплекс више/ниже вредности.
Међутим да не буде са све сваљујем на Беч и Ленгли, Совјети су пуно урадили на похрањивању и обликовању тог осећаја неосноване супериорности. Наиме, како је Украјина била опустошена у оба светска рата који су протутњали преко ње, како се све до 53. водио "рат после рата" са остацима бандериста у западним крајевима, а и значајан број највиших партијских функционера су били одатле, то је у послератном периоду Украјина постала главни прималац средстава за развој унутар Совјетског Савеза. Ако је порушено и ваљало поново изградити, што је нормално, доста извора указује да су ова друга сва фактора утицала на непропорционално улагање у републику, на уштрб инвестиција не само у Русији, већ и осталим, мање развијеним републикама. Напросто партијски феудализам је дувао у једра неравномерног развоја социјалистичке Украјине како би подмирио сопствену базу. То је током неколико генерација створило један осећај подразумеваног припадања, да Украјини у СССР припада неравномеран део колача просто јер је то тако.
Једини сличан пример који ми пада на памет је Црна Гора, која је и у краљевини као Зетска бановина, и у СФРЈ као социјалистичка република увек подразумевано вукла непропорционалне инвестиције, и разне олакшице и погодности као и знатан број кадрова за политичко-привредно збрињавање на основу минулих заслуга.
Но ако се за Црну Гору као пасиван, неразвијен крај још и може имати разумевање, Украјина је у СССРу била све само не пасивна и неразвијена.
Сличан менталитет су пренели и у постхладноратовску епоху, па су тако деценијама рутински крали гас из транзита "јер им треба", не налазећи ништа спорно у обичном лоповлуку, а о понашању многих (извесно не свих, али говоримо о критичној маси) украјинских избеглица диљем Јевропе сада већ могу да се пишу редовне колумне. Буквално нема државе у којој су смештени а да нису успели да бахатошћу и ставом "мени то све следује" против себе окрену иницијално благонаклоно и сажаљиво домицилно становништво.
Склоност Украјинаца да се хистерично окрену против сопствених симпатизера и добротовора чим им ови упуте прву благонаклону критику такође говори о стању духа нације.
Кад се све сабере и одузме, у Украјини се стекло више малигних тенденција због којих је једино решење тотално културно и идентитетско ресетовање на фабричко подешавање, верзија 1914.
